Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Po­slije bit­ke su, da­bo­me, svi ge­ne­ra­li pa­met­ni, s tim što su pri­je ove i tre­će­po­ziv­ci mo­gli da pred­vi­de is­hod – zva­nič­ni Be­o­grad je po ko zna ko­ji put oprao ru­ke od Re­pu­bli­ke Srp­ske!
I za­i­sta ne znam ko­ga je to iz­ne­na­di­lo, baš kao što ne shva­tam i če­mu ovo­li­ke ana­li­ze u ko­rist ov­da­šnjih ča­u­ša ko­ji­ma oprav­da­va­ju „pre­mu­dar” dr­žav­nič­ki po­tez pred­sjed­ni­ka i pre­mi­je­ra Sr­bi­je, ko­jim su sta­vi­li do zna­nja da „ni­su ni za ni pro­tiv– već na­pro­tiv”, što se pre­ko­drin­skog re­fe­ren­du­ma ti­če?!
Pa, ima li ve­će glu­po­sti od te­ze da bi ot­ka­zi­va­nje re­fe­ren­du­ma do­pri­ni­je­lo „smi­ri­va­nju stra­sti u re­gi­o­nu”, dok se taj isti re­gi­on pre­ma sve­mu što ima ma­kar pri­zvuk srp­skog od­no­si kao me­dvjed ko­ji je na­nju­šio si­ro­tu ze­či­cu u tje­ra­nju?
Na­rav­no, to ne zna­či da Sr­bi­ja tre­ba da bu­de ta ko­ja će do­li­va­ti ulje na va­tru, ali sva­ka­ko ne smi­je bi­ti ni avet­na ple­ti­lja ko­ja će se oda­zva­ti na mo­bu da s još lu­đim ba­ba­ma drn­da vu­nu za om­ču Re­pu­bli­ci Srp­skoj!
Ni­ka­ko, ni­kad i ni po ko­ju ce­nu!
Pi­ta­nje da­na dr­žav­no­sti RS je po­naj­ma­nje po­li­tič­ko, i ni­je Mi­le Do­dik Re­pu­bli­ka Srp­ska pa da se is­klju­či­vo pre­ko nje­go­vog ra­me­na gle­da na ovo pi­ta­nje – već na­su­šna po­tre­ba ko­ju je Sr­bi­ja mo­ra­la da po­dr­ži, bez raz­li­ke ko­me će se tom od­lu­kom za­mje­ri­ti, jer ako smo ne­što do­sad na­u­či­li je­ste da šta god či­ni­li štap sa šar­ga­re­pom ni­je ni­šta kra­ći, ni­ti će se bun­de­va na ko­ju su nas po­sje­li ika­da pre­tvo­ri­ti u ko­či­je...
Re­pu­bli­ka Srp­ska je dr­ža­va!
Dr­ža­va na­sta­la u kr­vi; dr­ža­va či­je su gra­ni­ce gro­bo­vi, ja­me i grob­ni­ce; dr­ža­va či­ja je him­na ja­uk maj­ci, a grb- kan­di­lo!
Na­su­šna je po­tre­ba da Re­pu­bli­ka Srp­ska ima svoj dan ka­ko joj ne bi sva­ki bio ope­lo!
Isti­na, ku­mo­va­lo je stva­ra­nju RS i ne­po­re­ci­vih zlo­či­na, ali zlo­čin­ci ima­ju ime, zlo­čin ni­je po­či­njen u ime srp­stva već su ga mon­stru­mi či­ni­li u ime svo­je lu­do­sti kri­ju­ći se iza gri­ma­se ro­do­lju­blja.
Pa i zbog to­ga Srp­ska tre­ba da ima svoj dan ka­ko ne bi do­vi­je­ka bi­la si­ro­če kle­ve­te i mr­žnje, a di­je­te za­blu­de da ima još ko­ga osim Bo­ga i se­be!
Dr­ža­va u ko­joj iz sva­ke sto­pe šik­ne krv, dr­ža­va gdje je sva­ka bra­zda je­res, jer ne zna čo­vjek ore li ili pre­o­ra­va ne­znan grob, dr­ža­va ko­joj je pod ze­mljom jed­na­ko nje­nih du­ša ko­li­ko i nad njom – mo­ra ima­ti taj dan, i to ne u inat ili pr­kos svi­ma, već da je­dan sla­vi, a ne da joj sva­ki bu­du za­du­šni­ce!
Dan Re­pu­bli­ke Srp­ske je naj­ma­nje što i ne­bo i ze­mlja i lju­di du­gu­ju toj ča­snoj si­ro­ti­ci ka­ko ne bi do­vi­je­ka osta­la ne­du­žno pro­ka­za­na ne­gdje iz­me­đu...
Be­o­grad je mo­rao da sta­ne uz nju, ali Be­o­grad du­go već ne sto­ji ni uz se­be i za­to ne tre­ba da ču­di ogra­đi­va­nje lju­di ko­ji su se naj­pri­je ogra­di­li od čo­vje­ka u se­bi! Od lju­di ko­ji ži­ve od sjen­ke ni­je se ni mo­gla na­da­ti da joj ami­nu­ju ju­tro...
No, što se me­ne ti­če, Re­pu­bli­ka Srp­ska ima svoj dan dr­žav­no­sti – sva­ki je onaj ko­ji sva­ne na­šoj dje­ci jed­na­ko po­sve­ćen i osve­ćen i njoj!
Sva­ki je naš dan i tvoj, Re­pu­bli­ko Srp­ska – od to­ga se zva­nič­ni Be­o­grad ne mo­že ogra­di­ti, jer glav­na uli­ca ne­zva­nič­nog vo­di kr­vo­to­kom od Te­ra­zi­ja pre­ko Sla­vi­je sve do Pri­šti­ne i Ba­nja­lu­ke, pre­či­com kroz sr­ce!